Johan Sebastijan Bah (nem. Johann Sebastian Bach; Ajzenah, 21. mart 1685 — Lajpcig, 28. jul 1750) bio je nemački kompozitor,orguljaš i čembalista iz doba baroka, široko priznat kao jedan od najvećih kompozitora i stubova univerzalne kulture. Njegova dela su zapažena zbog intelektualne dubine, tehničkog savršenstva i umetničke lepote.

Potiče iz jedne od najznamenitijih muzičkih porodica, koja je proizvela preko 35 značajnih kompozitora i mnoge muzičare izvođače. Za života je bio poznat kao orguljaš i čembalista, dok je njegovo kompozitorsko stvaralaštvo bilo smatrano običnim poslom profesionalnog muzičara 15—17. veka koji je stvarao muziku za prigode na dvoru, u crkvi ili u gradu. Sa 17 godina svirao je orgulje, klavir, violinu, violu, pevao u horu i bio pomoćnik kantora. Kasnije je radio kao orguljaš, dvorski i crkveni muzičar, dirigent i učitelj. Stekao je slavu kao izvođač na orguljama i čembalu, i kao muzički improvizator.

Johan Sebastijan Bah je jedan od najznačajnijih predstavnika univerzalnog humanizma u umetnosti. Tvorac je velikog broja muzičkih oblika koji karakterišu barok kao razdoblje. Bavio se svim žanrovima muzike osim opere. Duboko religiozan i konzervativan, u svom delu je sjedinio muzičke tradicije protestantskih horova sa tradicijama južne nemačke, italijanske i francuske škole. Razvio je polifoni stil kasne renesanse do savršenstva.

Stilski periodi

Bahov opus se može podeliti na tri velika stilska perioda koje su obeležili stilovi aktuelnog doba i razvoj ličnog stila, gde su godine 1713. i 1739/1740. bile prelomne.

Prvi period, učenje i usavršavanje, trajao je od 1700. do 1713. Najznačajnije godine su bile one koje je Bah proveo u Vajmaru (1708—1713). Bah se u ovo doba koncentrisao na orgulje i klavijature, kao i na crkvene kantate. Njegova dela iz ovog perioda usvajaju uzore iz nemačke crkvene instrumentalne i vokalne muzike 17. i s početka 18. veka, kao i neke elemente muzike Freskobaldija i francuskih kompozitora 17. veka.

Drugi period, period majstorstva, počinje 1713, u Vajmaru, i traje do 1740. kada je Bah u Lajpcigu. U ovo doba, pošto je već savladao i unapredio nemački muzički stil prethodnih epoha, Bah vrši sintezu karakteristika italijanske muzike s kraja 17. i početka 18. veka (melodijska jasnoća, ritmička dinamika) i nemačkog stila (trezvenost, kompleksna unutrašnja struktura), čime je stvorio originalni lični stil koji je primenio na sve značajne muzičke forme svoga vremena (osim opere). Osim izgradnje stila, period koji je proveo u Ketenu i Lajpcigu obeležio je vrhunac njegove tehničke virtuoznosti.

Poslednji period Bahove muzike obeležen je objavljivanjem Vežbe za klavir br. 3 (Clavier-Übung III) 1739, i traje do njegove smrti 1750, u vreme kada je komponovao Umetnost fuge. U ovom delu svoga opusa Bah se posvećuje instrumentalnoj muzici, lični stil mu postaje još više kontrapunktski, a primećuju se i naznake tendencija savremenog doba.
https://www.youtube.com/watch?v=-d9FLEIQfME

Popularnost Bahove muzike

Za vreme Bahovog života njegove kompozicije nisu privlačile veliku pažnju u poređenju sa savremenicima Georgom Fridrihom Hendlom ili Georgom Filipom Telemanom. Širom Evrope bio je poznat kao vrhunski orguljaš, čembalista, i majstor za improvizacije. Osim toga, bio je na ceni kao štimer orgulja. Kao i mnogi muzičari svoga vremena, ponekad je dirigovao i svirao druge instrumente: violinu, violu.

Nakon smrti, njegova muzika je uglavnom zaboravljena. Bahova žena i sinovi su zaslužni da je ona zapisana i sačuvana. Profesionalni muzičari i kompozitori nikada nisu zaboravili na Baha. Njegovu muziku su cenili i njome se inspirisali Mocart i Betoven. Neka Bahova dela (violinske sonate, Dobro temperovani klavir) su korištena u muzičkoj pedagogiji.

Rašireno je mišljenje da je ponovnoj popularizaciji Bahovih dela najviše doprineo Feliks Mendelson Bartoldi kada je 1829. organizovao ponovno izvođenje Bahove „Pasije po Mateju“. Mendelson i Brams su i pre toga izvodili Bahov klavirski repertoar. Godine 1850. osnovano je „Bahovo udruženje“ (Bach-Gesellschaft), sa misijom sakupljanja i objavljivanja Bahovih dela. Krajem 19. i u 20. veku Bahova muzika je postala nezaobilazni deo programa svih muzičkih škola.

Bahovoj današnjoj slavi doprinosi činjenica da je njegov opus velikim delom sačuvan, što je redak slučaj kod baroknih kompozitora (Hendl je još jedan primer). Tu je, naravno, i tehnička i emotivna briljantnost melodija i harmonija koje su inspirisale generacije muzičara. Od 19. veka Bahova duhovna muzika je veoma cenjena u crkvenim krugovima.

https://www.youtube.com/watch?v=P21qlB0K-Bs

Бахов допринос музичкој теорији

Ово је листа Бахових доприноса музичкој теорији:

• Фуге и канони (Уметност фуге)
• Дурски и молски тоналитет (Добро темперовани клавир)
• Развој хармоније (Хроматска фантазија и фуга)
• Полифонија (соло дела за флауту, сонате и партите за соло виолину, свите за виолончело)
• Инструментација (Бранденбуршки концерти)
• Различити жанрови инструменталне и вокалне музике (користио је савремене жанрове арије, бурлескне кантате, канцоне до ораторијума, скерца и симфоније)
• Стварао је и мале форме (Свеска дела за оргуље) и колосалне композиције (Пасија по Матеју)
• Стил и ретроспектива композиционих техника (Миса у ха-молу)
• Музички осећај и емотивна изражајност (црквене кантате)

Бах као предмет истраживања и културе савременог доба

По Баху је назван астероид 1814 Бах, откривен 1931.

Три Бахове композиције су снимљене на златној фонографској плочи коју је сонда Војаџер однела у свемир 1977. Скупа са другим композицијама са ове плоче, Бахова музика је изабрана да представља културу људске цивилизације.

Његов значајан допринос класичној музици искористио је Даглас Хофштатер за приказивање филозофије у књизи „Гедел, Ешер, Бах — вечна златна плетеница“ из 1979.

Корали BWV 1090—1120, пронађени су 1985. у Халеу.

Још једна Бахова вокална арија је пронађена 2005. и заведена у каталог дела под ознаком BWV 1127.

Године 2008. у Берлину је извршена реконструкција изгледа Баховог лица користећи рачунарско моделовање